Na Fejsbuku kruži snimak koji je mnoge oduševio, a zaista i jeste nesvakidašnji.
Na snimku muškarac, uz pivo i cigare, recituje čuvenu “Protestnu pesmu” čuvenog pjesnika Mike Antića.
Pjesma govori o odnosu roditelja i djece, i raskolu između generacija.
Poslušajte kako je ovaj muškarac recituje:
Vjerujemo da bi Antić bio ponosan kada bi vidio kako je njegova pjesnička riječ pronašla put do “običnog čovjeka”, o kojem je i pisao.
I bio bi dirunt što je taj “običan čovjek” prepoznao kako poezija može da izrazi baš ono što njega u svakodnevnom životu tišti i muči.
A ovako glase Antićevi stihovi koje je ovaj čovjek, očigledno sa puno strasti, dara i pronalaženja, izrecitovao:
Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja čuvao, ljudi, ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta…
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k’o knjeginje,
k’o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.
Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo – sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu-gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek’ reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
– nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati.
I sve divno, divno umem
samo – sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek’o.
Niko hvala nije rek’o.
K’o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.
K’o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al’ putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.
Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.
Pesnik je u ovoj pesmi lepo dočarao kako se vremena menjaju i sa tim neizbežno dolazi do razlika u odrastanju, shvatanjima i načinu života. Starije generacije su odrasle u vremenu sa manje konfora, sa brže sazrevanja,ali i više mučenja. Današnja deca rastu sa mnogo više uživanja, detinjstvo im traje duže, ali takođe bivaju manje spremni za “šibanja” života, i manje imaju strpljenja za probleme koji nailaze tokom odrastanja.
Međutim, iako je i bol pesnika, i onoga koji ga recituje, sasvim razumnjiva, jednako kao i “žal za jednostavnijim vremenima” ne znači da su ta vremena i zaista bila bolja. I ne znači da je gore to što deca sada “duže” odrastaju, što se kasnije stupa u radni odnos, brak, i sve ostale odrasle stvari.
Stara vremena možda su imale neke izraženije vrednosti, ali imale su i više ograničenja, kao i mnogo toga što danas treba da se preispituje i prevaziđe, kao što je fraza “žensko pa nek’ reži”.
Svaki roditelj želi da decu zaštiti od muka kroz koje je on sam prošao, i to je valjda normalno. Bezuslovna ljubav prema potomstvu valjda ne iziskuje da moramo dobiti nekakvu “zahvalnost” ili da očekujemo da će deca biti ista kao mi.
Mika Antić svakako je lepo izrazio jedan razdor između odnosa prema deci nekad, i danas, ali ne treba uzeti njegove reči kao “veliku istinu”.
Izvor: espreso.rs