Lutaju Nikola i Ivan pustinjom, već na izmaku snage, gladni i žedni…. Odjednom ugledaše usred pustinje džamiju.
Kaže Nikola :
– Haj’mo tražiti šta jesti i piti, ne mogu više, umrećemo.
Ivan odgovara:
– Može, ali predstavićemo se kao Muslimani.
Nikola:
– Neću ja vala, pa kad bi umro od gladi i žeđi.
Ivan:
– Kako hoćeš. Uglavnom, ja sam od sada Muhamed….!
Ulaze oni u džamiju, a tamo sedi jedan čovek.
– Zdravo, ja sam Muhamed, a ovo je moj prijatelj Nikola. Zanima nas možemo li dobiti hrane i pića, iscrpljeni smo i gladni.
Ovaj ih pogleda i zovnu nekog svog Ahbaba što je sedeo u dnu džamije i reče mu :
– Donesi Nikola da jede i pije šta želi, a ti Muhamede, brate, znaš da je Ramazan..