Štef i Ivek krenuli na skijanje…
Vozili se nekoliko sati i uhvati ih jaka oluja. Sklone se oni na neku farmu i zamole zgodnu gospođu koja im je otvorila vrata da kod nje prenoće.
– Ma znam da je vani grozno, ali nedavno sam ostala udovica pa bi ljudi mogli svašta pričati ako vam dopustim da prenoćite u kući. – reče udovica.
– Ne brinite! – reče Štef – Mi ćemo prespavati u štali, a čim se vreme popravi, odlazimo!
Žena pristane i njih dvojica prespavaše u štali.
Ujutro se vreme popravilo i oni krenuše na put. Ostatak vikenda proveli su uživajući u skijanju.
Oko devet meseci kasnije, Štef je iznenada dobio pismo od nekog advokata. Trebalo mu je neko vreme da shvati da se radi o advokatu one zgodne gospođe s farme.
Ode on kod Iveka, pa ga pita:
– Čuj, sećaš se one zgodne udovice kod koje smo prespavali kad nas je na skijanju uhvatila oluja?
– Da, sećam se. – kaže Ivek.
– Jesi li ti možda usred noći ustao i posetio gospođu?
– Pa, jesam. – reče Ivek zacrvenevši se jer ga je Štef ”pročitao”. – Moram priznati da jesam.
– I, jesi li se možda predstavio mojim imenom umesto da joj kažeš svoje?
( Ivek je načisto prebledeo.)
– Da, jesam. Izvini, znaš da sam se šalio. Zašto pitaš?
– Nedavno je umrla i sve mi ostavila. – kaže Štef.